Vladimir Dedijer KRAJINA KRVAVA HALJINA  – Ratni dnevnik I/XI – 1941-1944

Vladimir Dedijer KRAJINA KRVAVA HALJINA 

– Ratni dnevnik I/XI – 1941-1944

PETAK, 24 JULI

Trideset prvi dan. — Čitavu noć smo išli. Prođosmo Donje Vukovsko, jadno, popaljeno porušeno selo. Usred razvalina podignuta mala koliba. I crkvu i školu su Italijani i ustaše porušili. Na prevaru su uhvatili seljake Srbe u septembru 1941.

— Zaključeno je primirje. U Srbiji je došao Nedić na vlast… Mirno sedite kod kuće!

I Vukovčani ostali. Sto osamdeset ih je odvedeno iz opustošenog sela i poubijano. Vukovsko Polje, tipično kraško polje, gazili smo sve do zore, a posle, preko šumovitih brežuljaka, izbismo u Kupreško Polje. Tu su dva srpska sela: Rilići i Zanoglin. Sklonismo se u šumu, jedno kilometar i po od Zanoglina. Pošao sam u selo. Srećemo jednog člana narodnooslobodilačkog odbora, nekog Ljubomira koji nas lepo dočeka.

— I ja sam bio partizan. I to u Rusiji 1919! Bio sam u Dobrovoljačkoj diviziji u Dobrudži.

Na jednoj čistini, iznad sela, sretosmo grupu seljaka, izbeglice iz okoline Duvna. Ustaše počele da ih hapse. Ovo su Srbi. Jadaju se, ali vele da su katolici u Šujicama dobri.

— Da nam oni juče nijesu pomogli, sve bi nas pohvatali!

Među ovim seljacima, u debelim vunenim majama, nalazi se jedan starac koji im stalno upada u reč. Jedva se nekako sporazumeše ko će da govori, ko će prvi da iznese sve patnje, sva stradanja kroz koja su prošli. Po jamama ih je mnogo ostalo:

— U Kavurmu je bačeno 40! Zavezane ruke i noge žicom, pa dole.

Silno je duboka. Tri brata su se izvukla odozdo i sada su u Vukovskom partizani. To su Miloš, Sava i Nikola Simić… U Livanjskom Polju, kod Prologa, bačena su 473 stvora iz Guberina, Golila i Buškog Blata…

Ni pas iz tih sela nije ostao… U Redžepovku, kod Brišnika, isto je bačeno 300 do 400 duša. Celo selo Cebare… U Pušćicu je bačeno 20 duša…

Te su zločine pravili ustaški emigranti Marko Ivić i Boriša Zilić, a pomagao im je seljak Ante Medunić. To su kolovođe…

U samom selu nijednog muškarca, samo žene. Ali naiđe pretsednik narodnooslobodilačkog odbora.

Posle kratkog vremena počeše da stižu hlebovi, mleko, kajmak, sir, jaja… U tom se pojavi i pop Vlado. Krštava decu. Za ovih nekoliko dana dvesta šesnaest dece je krstio. I uz svako krštenje govor. Lepu nam je propagandu učinio. Poznaje ga već čitavo selo.

Posle podne nas opet avion iznenadi. Bacio je nekoliko bombi između nas i sela. Ubi jedno magare. Onda krenu ka nama. Stalno je mitraljirao. Spavao sam ispod jele i probudila me eksplozija. Lepo se vidi avion i pilot u njemu kako se propinje i viri.

To je neki trgovac iz Duvna, ustaša, zna svaku stazu i grm u ovim selima. Na nekoliko stotina metara ispred nas zaokrenu. Narod počeo predveče da se skuplja.

Dva starca, klasični tipovi Dinaraca, gledaju u pop Vladu s puno sreće:

— Fala Bogu na milosti, mislio sam umreću, a popa videti neću.

SUBOTA, 25 JULI

Trideset drugi dan. — Pregazismo Kupreško Polje na donjem kraju. Sada smo u selu Donjem Malovanu, kao na nekom balkonu. Pružilo se polje s vrtačama, tamo u uglu lepo se vidi Kupres (mnogo crvenih, novih krovova, verovatno od ustaške pljačke), a na istoku tornjevi krovova planinskih sela Rilića i Zanoglina. Smestili smo se pod sedam velikih hrastova, baš kao onih u Toponici, u našoj šumadiji.

Narod nas lepo primio. Samo u ovim Malovanima (postoje i Gornji) ima pomalo četničkog elementa. Uhapsili smo jednog bivšeg žandarma koji je odlazio u Kupres s oružjem među ustaše i propustio neke sa svinjama da prođu za Kupres.

Došla je dobra vest da su Prvi i Četvrti sandžački bataljon, ne čekajući brigadu, zauzeli Šujicu. Borbe skoro nije bilo. Jedan žandarmeriski narednik im se predao u kasarni, sedeći za stolom.

— Evo vam puška. Vidite da nisam pucao!

Svratio sam do štaba Prvog bataljona da uzmem jednu pisaću mašinu, jer se naša pokvarila. Zatekao sam čitavu radnju jednog petokolonaša koju smo konfiskovali.

Posle podne nas je opet avion uznemiravao, ali bezopasno.

Predveče stiže komandant Trećeg krajiškog odreda — Rade Marijanac; njegovog oca Simu, narodnog poslanika, ubile su ustaše. On veli da je Prva krajiška brigada sa hiljadu pet stotina ljudi blizu Mrkonjićgrada.

Jutros smo našli letak koji je bacao jedan avion zajedno s bombama. Upućen je partizanima, a u njemu se veli da je Kozara pala. Evo nekoliko rečenica iz tog letka:

»Oko 25.000 ljudi, žena i djece dobrovoljno su prešli k nama… Kada je došao kraj, vaše vođe su vas izdali, što je god bilo dalje moguće, kukavički su pobegli, samo da spasu svoj život, a vaše partizanske odrede ostavili su na cjedilu…

Kako ćete još dugo vjerovati židovsko-boljševičkim lažima?

Nadate li se i vi u pomoć Crvene armije, o kojoj su vam pričali?

Ova Crvena vojska, potučena od pobjedonosne njemačke vojske i četa prijateljskih naroda Evrope, bježi prema Volgi, koja je od nas skoro 4.000 kilometara udajena. Njemačka vojska prešla je rijeku Don. Industriski grad Voronjež je pao. Kako ćete se još dugo dati vući za nos od lažljivih nitkova… Sada ste uvidjeli da oni hoće vaša imanja samo za sebe, da vas onda žrtvuju, gole, gladne i bijedne u propast šalju, već kako je to njima potrebno.

Konac Kozare neka vam bude opomena!

Oslobodite se vaših vođa — varalica!

Svršite sa komunizmom! Ko je za mir i rad položiće oružje i doći će k na ma, kao i braća sa Kozare!«

Marijanac veli da je Kozaru napalo 35.000 Mađara, Nemaca i ustaša.

On je čuo da su se naši povukli s Kozare. Jedan bataljon je prešao na slavonsko tie preko Save, glavnina u Grmeč, a jedan deo je otišao neprijatelju iza leđa i napada ga na Kozari.

Neke naše bolnice i pozadinci s magacinima pali su u ruke neprijatelju.

Došao nam je »Krajiški partizan«: 64 stranice, lep list. Dirljiv je članak o Kozari. Tamo se sklonilo sedamdeset hiljada duša naroda s dvesta hiljada grla stoke. Marijanac veli da ove vesti još nisu potvrđene. Dosta zanimljive stvari priča. Kad je njegov odred formiran imao je i sto ljudi s kopljima dugim pet metara i sa gvozdenom oštricom na vrhu — roguljama.

— Kad im viknem: »Napred toljagari!«, Talijanima i ustašama krv se ledila …

Seljaci nam pričaju da je Duvno zauzeto, ali još nema potvrde te vesti. Uostalom, napad je određen za noć između 27 i 28 jula.

Spremamo novi broj »Pregleda«. Povećali smo broj strana na 16.

Mora sutra biti gotov sav materijal!

Đido se javio.

NEDELJA, 26 JULI

Trideset treći dan. — Duvno je zauzeto. Tu smo vest dobili kad smo se jutros smestili na planini Cincar, na katunu Mala Drežnica. Italijani sve kolibe popalili pre šest nedelja. Opet šumski život.

Vlaga. Nema ni vode, kraški kraj. Hrana očajna: voda-meso. Naši su ušli u Duvno skoro bez otpora. Borba trajala dvadeset minuta. Svega jedan naš ranjen. Ustaše se uglavnom razbežale. Dva ustaška zlikovca uhvaćena i streljana. Nađeno je 1.000 kila šećera.

Danas dobismo drage goste — Operativni štab za Dalmaciju. Razgovarali su čitav dan sa Starim i Milutinom. Situacija je bolja nego što smo mislili. U početku je išlo teško. Na prvom koraku, u leto 1941, uništen je naš bataljon od 160 ljudi — skoro najboljih drugova iz Splita koji su naoružani krenuli iz grada. Tu je poginuo i heroj iz Španije Mirko Kovačević, student iz Crne Gore. Tako je prvi naš korak u Dalmaciji — avgusta 1941 — doživeo slom.

Posle je došao niz provala i oportunistički stav znatnog dela partijske organizacije, što je bila posledica starih likvidatora, — Jelaske, Marića… A raspoloženje u masama za borbu protiv okupatora, simpatije za SSSR i za Partiju — jake, naročito po gradovima. Moralo se ponovo počinjati. Rade Končar Brka je došao u Šibenik, poslao sto pedeset ljudi s oružjem na teren, ali se ovi nisu mogli održati, već su otišli u Liku gde su se odlično pokazali. Nove
grupe su zatim otišle iz gradova na teren i teško su prezimile po Dinari i Biokovu. S proleća je mržnja protiv okupatora još više narasla, Pavelić se potpuno demaskirao pred masama — nastao je novi polet ustanka u Dalmaciji.

Borba se sada uveliko razgorela. Postoje sada četiri odreda: u Južnoj, Srednjoj i Severnoj Dalmaciji i u jugozapadnoj Bosni: Grahovo — Glamoč — Livno — Duvno, koji je pridodat Dalmatincima, jer nisu imali šire zaleđe i bazu za ishranu. Snage dalmatinske broje oko dve hiljade ljudi. Priliv bi bio još veći samo da ima oružja. Počelo se s izvlačenjem kadrova iz gradova.

Ovih dana naši su izdržali teške ofanzive po čitavoj Dalmaciji. U Južnoj Dalmaciji, gde je 30.000 Italijana opkolilo Biokovo, naši su ubili i ranili oko 300 fašista, a svega smo imali jednog mrtvog. Odred je sačuvan. On je imao više jakih akcija. Uništio je luku Ploče, osvojio Vrgorac, poubijao 60 ustaša i zaplenio skoro dva miliona kuna. U poslednjoj ofanzivi protiv njih učestvovala je italijanska ratna mornarica.

U Srednjoj Dalmaciji odbijena je ofanziva na Dinaru. Ubijeno je oko 190 Italijana, a 40 zarobljeno. Zajedno s Italijanima napadaju i četnici. Popalili su srpsko selo Kazance.

Četrnaest tenkova je došlo da spasava Italijane i četnike koje su naše jedinice naterale u neke bare. Iz Seveme Dalmacije naši su se povukli u Liku. Razvili su u poslednje vreme jak
politički rad. Izdaju listove za Severnu i Srednju Dalmaciju, a uskoro će i za Južnu Dalmaciju. Organ PK, »Naš izveštaj«, prilično lepo izgleda. Imaju ljudi inicijative i smelosti. Drug Vicko Krstulovic predlaže da se oslobode Livno i Imotski. Stari je to već ranije imao u planu.

Dobismo jedno zaplenjeno pismo, neke časne sestre iz Duvna. Evo odlomka:

»Hvaljen Isus i Marija!

Dobri naš velečasni fra Emile!

Pišete mi da vas interesira kako je u Duvnu, pa Vam pišem, da Vas malo izvjestim. Eto živimo u vječnom strahu i napetosti. Jučer smo nas četiri (s. Kristijana, s. Suzana, s. Lea i ja) provodili cijelu noć dole blizu kasarne. Sigurno znate kako je pao Prozor i Rama, a sada su borbe pred Bugojnom. Ima Crnogoraca koji su dosta naoružani, pa ih nije lako baš svladati. S njima su se složili naši partizani koji već godinu dana prijete Duvnu i ako dođe ta crnogorska glavnina gotovi smo. Imamo pouzdane vijesti da do 1 – VIII svakako kane na Duvno.

Koji je dan — ne zna se.

Kažu, sve studenti i studentice crnogorske i to vrlo spremne. Talijansko oružje i talijanske mazge kod njih… Mi imamo pripravljeno civilno odjelo… «

★

S Dalmatincima ceo dan pričamo. S njima stigao i jedan drug iz Operativnog štaba za Krajinu. On veli da nije tačno da je Kozara zauzeta, već, naprotiv, da je neprijatelj odbijen, čak smo im zaplenili dve zastave i bolnicu.

Glavni štab za Hrvatsku je otišao s hiljadu ljudi u Slavoniju da brani žetvu od Nemaca i ustaša. Vlado Bakaric je ostao.

 

Na tri je dana od nas.

★

Usred razgovora dođoše drugovi iz Livna. Tamo ustaše spremaju novi pokolj. Četrdeset dva naša druga su svezali žicom i negde odveli.

To su većinom naši simpatizeri. Stari se savetuje i naređuje da se napad preduzme noću između 28 i 29 jula. Hitno se šalju kuriri da uhvate vezu s Glamočom. U napadu bi učestvovala Treća brigada i domaće čete.

PONEDELJAK, 27 JULI

Trideset četvrti dan. — Istočni front — divovska bitka. Nemci su već prešli Don. Rostov je pred padom. Ali, ne javljaju ni o kakvom opkoljavanju i uništavanju. Uveren sam da će skoro doći protivudarac Crvene armije. Nemačko levo krilo suviše je izloženo. Zato sovjeti i
drže tako žestoko Voronjež. On će biti baza tog kontranapada.

Samo svi oko nas ne shvataju tako situaciju. Neprijatelj se zavukao u naše redove. U Beogradskom bataljonu čitava mala organizacija.

Vele: Rusi gube na Istočnom frontu. Nemci pobeđuju, a onda će Englezi otvoriti drugi front na Balkanu, pa će onda nas sve potamaniti. Dva glavna organizatora uhvaćena. Jedan pobegao, a drugi skočio s drugog sprata u Duvnu na glavu i ostao na mestu mrtav.

Agitovali su da se beži četnicima. Teško je, nema šta, ali pobeda je naša kao dva i dva četiri!

Večeras nam dođe, s komandantom »Vojina Zirojevića«, Ismet Latifić, bivši domobranski komandant Livna, koji je prebegao na našu stranu. Donese najnovije podatke iz Livna. Svi će nam se domobrani predati. Stiže izveštaj od Zlatarskog bataljona. U Kupresu koncentracija ustaša. Prošle noći došlo 17 kamiona.

Jedan seljak — katolik, pretio seljaku

— Srbinu:
— Dvadeset hiljada ustaša će vas iz Kupresa poklati!

Samo da nas kučke ne preduhitre!

UTORAK, 28 JULI

Trideset peti dan. — Podvalile nam hulje gadno. Jutros oko osam čuli smo dve eksplozije. Mislio sam da su ručne bombe ili mali bacač. Čuju se sa severa, od Kupresa. Posle još dve. Naša komora tek stigla i raskomotila se. Naređenje: pripravnost. Tek oko 10 dođoše kuriri
Prvog bataljona Treće brigade.

Ustaše s tenkovima i jakim snagama nadiru od Kupresa. Naše snage slabe. Teški ranjenici još nisu evakuisani iz Gornjeg i Donjeg Maiovana.

Donose Milentija Popovica. Zove me s tri metra, a ne mogu da ga poznam. Prava smrt. Oči mu čudno sijaju. Ali je izvan opasnosti. Već pet dana nema vatru. Nalazio se u Malovanu kad su ustaše prodrle. Izneli su ga drugovi na 50 metara ispred ustaša.

Komora se povlači put Male Drežnice, a jedna grupa odlazi sa Starim na položaj. Idemo prema Malovanu. U daljini vidimo neke trupe.

To su naši Zlatarci (Sandžački bataljon). Stojimo na visu. Odjednom pucanj, pa pravo preko nas haubica od 105 mm. Tresnu o drugu kosu.

Tako triput. Prema razmaku između eksplozija izračunavamo da nas biju sa 5.500 metara. Povlačimo se prema Maloj Drežnici, ali nas uhvati žestoka kiša. Puna tri sata smo kisli.

Najzad smo se po mraku smestili

u prvo sklonište »Zirojevića«, — pedeset ljudi u dve seoske izbice.

★

Evo šta se odigralo na frontu. Nismo uspeli da presečemo put Bugojno — Kupres, tako da su se ustaše koncentrisale. Na taj način je naš plan o zauzimanju Livna privremeno osujećen. Ustaše su jutros u pet napale Gornji Malovan i popalile ga. Prema nekim vestima ustaše su ubile sedamdeset duša. Donji Malovan nisu dirali, jer je tamo onaj žandarm – petokolonaš. Ustaše su nadirale sa sedam tenkova, više kamiona i motocikla.

Drugi i Četvrti bataljon Treće brigade vodili su s njima borbu s one strane druma, iznad šujica, zadržavali ih neko vreme, ali »oklopne snage« ustaša probile su se i zauzele Šujicu.

Posle je jedan tenk s kamionom grunuo prema Duvnu i naleteo na našu zasedu koja je s pionircima dizala most na Šujici (reci). Zatim su tenkovi ušli u Duvno i iznenadili naše.

Srećom, nismo imali gubitaka, svega dva lakše ranjena.

Tako nas ustaše gadno probiše. Izgleda da je Prva brigada spavala.

Čula je verovatno borbu još od jutros, a u 12.30 dobila je izveštaj da ustaše nadiru. Ipak su ih ovi iznenadili. Da bi bruka bila još veća, zarobljen nam je top. Spasli smo mu zatvarač.

Eto, tako izgleda situacija večeras. Zaista smo spavali. Najeli se, pa kao zmijski car. Onda se moramo jednom naučiti borbi protiv tenkova. Moramo imati borbene, operativne pionirske jedinice.

U ovu kućicu naiđe Đido. Nisam ga video skoro mesec dana. Pričao je Starom i nama o zverstvima ustaša. Slušali smo ga do duboko u noć.

Kad je završio dao sam mu svoj Dnevnik i rekao:

»Zapiši mi to da se ne izgubi«.

I, evo, Đidinog opisa pokolja u selu Uriji:

»Išao sam običnim seoskim putem i bilo je obično letnje jutro, nešto vedrije zbog kišice koja je preko noć rosila. Bilo mi je teško i htio sam da zaplačem, jer mi iz pameti nijesu izlazili divni drugovi koji su izginuli u jučerašnjem okršaju s ustašama, tu, negde preda mnom, na bujnim njivama i livadama. Ali ono što sam video toga jutra, a o čemu sam toliko puta čitao, slušao, i što sam vjerovao, — tako me je zapanjilo svojim užasom, da je zbrisalo svaki bol za milim drugovima… da, ipak je sve to izgledalo drukčije nego kada se čita …

Najprije smo kraj puta, pod širokom krošnjom ogromne kruške, naišli na dva seljaka. Ležali su na travi, u hladu, u onakvom istom hladu u kakvom se odmaraju seoski kosači. Ubijeni su u potiljak, kuršumi su izišli ispod desnog uha i otvorili ogromne rane, tako velike da je iz njih iscurio mozak, tu, kraj njih, na ledinu. Tu je ubijeno još šest seljaka. Tragovi krvi, crni, masni na travi vlažnoj od rose, mučni biljeg poslednjeg daha šest težačkih života.

Ali tih šest seljaka sklonio je neko od ono malo preživjelih.

Pošli smo dalje putem, s obje strane živice od ljeskovog žbunja i paprati, i, najednom, na sred puta, ne sećam se baš tačno broja, deset, dvanaest leševa. Čini mi se, svega dva sredovječna čovjeka. Ostalo žene, djevojke, dječaci, djeca. Na tri-četiri koraka od ove gomile krvi i mesa — kolijevka prazna, bez pelena, bez djeteta, sa slamom uvoštanom od dječije mokraće.

Ova slama u kolijevci djelovala je tako, da se činilo kao da je još topla od dječijeg tijela.

Dijete je ležalo u gomili lješeva. Ali glava je bila sva zdrobljena, bez poklopca, bez kapi krvi u šupljoj lobanji.

Mozak — da li tog djeteta? — upravo malo guste bijele kaše ležalo je pored glave, s komadima mesa. čime je ubijeno ovo dijete. Možda kuršumom, možda kundakom, možda kamom, a možda je klincima potkovanoj ustaškoj čizmi bila dovoljno meka glava dojenčeta?

Dijete je ležalo na lijevoj strani, ali lica okrenuta nebu, ručica skupljenih uza se, grudni koš bio je zdrobljen i ispod prljave košuljice, vrlo malo krvave, virio je naduven trbuščić. Sitno
srdito dječije lice bez lobanje…

Dijete je bilo žensko i jednog dana, možda jednog ovakvog lijepog dana, i mnogih ovakvih dana, bogatih suncem i zelenilom, s vedrim bojama na nebu, na zemlji, njivama, livadama i šumama, trebalo je da se poraduje svemu tome, životu, sreći, ljubavi, mladosti, ljudima oko sebe…

Ali ja o tome tada nijesam mislio, jer ništa nijesam mislio, samo sam gledao i osjećao da sam hladan, čudeći se kako to, kako to da ne osjećam ništa, kako da mi ne navru suze i ne potrese me bol!

I ostali lješevi su bili unakaženi. Lice jednog desetogodišnjaka bilo je ranjavo po čelu i jagodicama od uboda. Neki dječak, isto tako prazne lobanje, kao kod onog djeteta, ležao je zgrčen oko žbuna kraj puta, prikupljenih bosih nogu i tankih mršavih ruku. Usljed hlađenja tijela koža se skupila i virele su oštre bijele kosti sljepoočnica. Da dječak nije bio tako unakažen, reklo bi se da je zaspao tu u hladu, kraj puta, malo sakriven, da ga ne bi vidjeli domaći i grdili što se uspavao, i ne čuva kako valja stoku da ne pohara seljačke njive i livade …

Krenuo sam dalje. Na raskršću, na pomolu prema gradu, dvadeset i pet do trideset leševa.

Gomila ljudskih, ženskih, dječijih tijela, udova, glava.

Mrka ženska vitica, prepletena na vrhu crvenom pantljikom, izmiješala se s tužno obješenim brkovima starijeg seljaka.

Put je tu širok i prostran, kako i treba na pomolu prema gradu, gdje seljaci mogu sjesti pred veče, odmoriti se i grad pogledati. Ali leševi su svi pribijeni u kraj puta, uz plot, kao da ih je oluja zgomilala.

Bijahu tu dvije majke s djecom, s dojenčadima. Ako se kod ranije grupe nije moglo razaznati ko su majke one djece, ovdje se to vidjelo. Jedna majka, mlada, crnomanjasta, držala je u naručju svoje dijete, i kako je ničice pala, skoro ga je pritisla svojim tijelom, kao da je htjela da ga zaštiti. Dijete je uplelo ruke u majčine grudi. Druga majka nije držala tako čvrsto svoje dijete. Ona je ležala na leđima, a dijete, ispušteno kraj nje, skupljeno u gomilu, zarozane košuljice uz grudi. Prva majka, crnih vjeđa, ostavljala je utisak starih, lažnih romantičnih slika ubijenih ili utopljenih majki s djetetom. Ali ovo nije bila stara, lažna, romantična slika. To je bila majka ubijena s djetetom, majka koja se mrtva ukočila, držeći dojenče na grudima.

Povratio sam se i sreo dva seljaka. Jedan pedesetogodišnjak bez kape pokazivao je krvavu oteklinu na desnoj vilici. Pričao je:

»Sklonili smo se od pucnjave u kuću. Pokupiše nas. Sve, i djecu.

Kažu:

»Jesu li bili partizani?« — Bili su. »A što ih nijeste pobili?« — Odakle u Srbina puška? — velim ja. Počeše me tući. Vidjeh, biće nesreće, te ja preko vrzine. Pucaše, ali, eto, ostah. A žena i dvoje djece, ne znam.«

Drugi seljak u šubari, prosijed, govorio je:

»I mi se sklonili od pucnjave u magazu. Dvije familije. On ubaci bombu i prije nego što puče, ja niz njivu. Bacio je još jednu, a poslije puškom. Dva sina i snaha — ne znam gdje su. Ubiše moju staru… «

Mala magaza, kamenih zidova. Kreč i krv, krv visoko na zidu, a tamo u polutami — gomila iskidanih tijela, izlomljenih udova; ruke tanke, a rane tako velike, veće od širine ruke…

— Hajde ovamo da vidiš! zove me seljak.

Ulazim u kuću. Sedamdesetogodišnji starac luta po kući između isprevrtanih stvari i izlomljenog posuđa. On se stalno drži kao da nešto radi, traži, da bi ubio vrijeme, ali on samo luta po opustošenom domu. U sobi mrtva dva sina i stara — njegova seljačka stara, mrtva, zgurena kraj praznog sanduka. Plavokosi i riđokosi mlađi sin leži na sred sobe.

Prosuta mozga, raskrečenih nogu, ruku zgrčenih u vis. Velike, seljačke šake, noktiju prljavih od zemlje, od njive. Drugi stariji sin do pola se uvalio pod krevet.

Soba mala, a krvi puna. I trag od stope u krvi: sigurno je starac, lutajući, ostavio trag u krvi svojih sinova.

U drugoj kući sve ispreturano. U dovratniku udarci kuršuma. Kod ognjišta leži seljanka preklana grla. Bijel u prerezu viri grkljan, a rana se razvukla. To je mlada tridesetogodišnja žena. Izmazana krvlju po bradi i licu — to su je, zar, okrvavile ruke dok su je držale?

Ona leži mirno i lijepo u svom pustom domu, opruženih ruku i nogu. Njene male, opune
šake vire iz širokih lanenih, ne baš čistih rukava. Bile su masne, kao poslije muže krava.

I tako redom od kuće do kuće.

Živih nema da sahrane mrtve.

Dva-tri seljaka i seljanke kojima su možda pobili sve — jer svi leševi još nijesu pronađeni, ima ih po šumarcima i njivama — ne plaču. Staklaste oči. Tvrde. Bez ikakvog izraza.

Njivama i livadama riče i skita stoka, napuštena, ostavljena, bez gospodara. Pored puta livadom dvije seljanke gone ovce. Zovem ih, a one stoje kao da ne čuju.

Prisjećam se: na meni je crna kapa i bluza, pa misle da sam ustaša.

A zašto onda ne bježe, što ne stanu?

— Ne bojte se, ja sam partizan!

Dolaze. Jedna je starija, mršava seljanka, a druga bucmasta, kruta, tek udata u drugo selo, i sada na putu da obiđe rod, a roda nema. Traži ih.

Muka joj je samoj, pa me moli da pođem s njom. Obilazimo razbojište.

Na livadi kraj puta nalazimo još dva mladića, kraj jednog limena duvanjara i mali novčanik, mastan, otkopčan. Sigurno prazan… Za jednog odnjih ona kaže:

— Iz moje kuće, grdna rano… Moj amidžić …

Ali ne plače. Ništa. Govori na isti način, istim glasom, kao što govori i o drugim stvarima. A najzad, kod gomila na raskrsnici, pošto smo obišli mnoge domove, mrtve, pune mrtvih, okreće se i gleda ukočenih očiju, ženica slivenih sa dužicama, sklapajući ruke:

— Šta bi ovo, brate?

Nijesam osjećao ništa. Nije mi bilo žao ni milih drugova palih u tom selu. Činilo mi se da bih poginuo tako lako, bez uzbuđenja, ne uvijajući se metku, čak i kad bih mu pravac znao.

Nikakvog osjećanja ni ličnosti, ni ličnog života. Eto, seljanke nisu bježale, niko nije plakao.

Ali, ipak, čovjek bi se isto tako hladno osvetio.

Doista, jedno jedino i u mozgu i u srcu, u cijelom biću kod mene, a sigurno i kod svih ne vrijedi živjeti na ovom svijetu dok ima ljudi koji rade takva nečovještva.

Nema druge: ili mi — ili oni…

Jula 1942 Đido«*

★

S Đidom je i Krcun. On se vraća u Drugu brigadu — tamo je štab izmenjen.

Teška je situacija s tom jedinicom. Najopasnije je zadatke imala. Preko stotinu ljudi izbačeno iz stroja. Bilo je čak i nekoliko slučajeva dezerterstva. Nestao je i Košta Kocmur.

Ovu noć provedosmo u pretrpanoj izbi. Bilo je jedno 20 litara mleka, ali ga Stari posla ranjenicima.

SREDA, 29 JULI

Trideset šesti dan. — Ranom zorom, po oblačnom vremenu, nastavismo put za našu komoru. Pod Cincarom smo.

Pop Vlado citira Ljubu Nenadovića:

 

Koračam, koračam, korake ne brojim,
Odavno sam umro, smrti se ne bojim!

Izgreva sunce. Eh, kako mu se obradovah! U šumi ispod »skrovišta« broj 2 bataljona »Zirojević« smestile se sve četiri bolnice. Odlazim s pop Vladom do naših verskih referenata. Oni drže sastanak. Izdaju proglas narodu ovog kraja. Prota Karamatijević hvali naše partizane kako ne psuju i veli da na ovo treba obratiti veliku pažnju. Pop Vlado reče na kraju:

»Jes’, bogamu, ne valja što psuju«. Svi prsnusmo — u smeh.

čudni ovi naši verski referenti. Onaj prota Karamatijević iz Nove Varoši ovako veli:

— More, ovo je klasna borba. Mi se borimo za novo društvo.

Drugi, opet pop – Crnogorac greši s desna:

— More, drugovi, treba ovom narodu objasniti da ovi bosanski četnici nisu isto što i srbijanski i crnogorski četnici…

Treći pop — opet Crnogorac čita neku svoju poslanicu i naravno citira Njegoša, samo neuspelo, tako kad pođosmo priđe nam hodža i tiho reče:

— Nemojte ono o Turcima. Neće dobro delovati među muslimanima.

★

Uveče govorismo o međunarodnoj situaciji. Đido daje svečanu izjavu:

— Da na dan 1 januara 1943 godine neće biti fašista na sovjetskom tlu!

Mitra mu spominje članak u zagrebačkom »Izrazu« od 1 aprila 1941, da nikad Hitler neće napasti na SSSR, da su to intrige imperijalista.

Svi se smejemo, a najviše Đido.

ČETVRTAK, 30 JULI

Trideset sedmi dan. — Ceo dan danas gruva. Ustaše su prodrle i zauzele brdo Borovu Glavu na putu za Livno. Naše snage su još uvek nepovezane. Deo Treće brigade s one strane druma iz zasede je ubio 11 ustaša i zaplenio kamion. Prilično nam teškoće napravi ova ustaška »munjevita« akcija. Predveče krenusmo dalje. Ostavljamo bolnice. Smeštamo se na pola sata dole na ivici šume. Imamo širi vidik. Samo vode nigde. Nisam se umio već više dana.

PETAK, 31 JULI

Trideset osmi dan. — Neprijateljska ofanziva u punom jeku. Sada Italijani pokušavaju da uzmu ovu veliku teritoriju koju smo oslobodili.

Grunuli su s velikim snagama iz Sinja preko Prologa za Livno. U gradu ima 20 Nemaca, inženjera. I zbog toga se fašisti tako upiru da spasu Livno. Italijani su pošli na Livno s jakim snagama. Nisu se nadali da će ih Udarni dalmatinski bataljon tu dočekati. Razvila se žestoka bitka.

Naši imali idealne položaje na serpentinama. Odneli su veliku pobedu, iako je dolazilo do bitke prsa u prsa. Dvadeset dva italijanska kamiona uništena, oko 150 mrtvih. Tako izdržasmo ovaj drugi aalet fašista. Postato je hitno sto ljudi pojačanja Prologu, jer mogu Italijani opet pokušati prodor. Ovoj razbijenoj italijanskoj koloni poslata je pomoć od 16
tenkova, tako da naši nisu zaplenili sve oružje, već samo teški bacač i 40 pušaka.

Još jedna dobra vest. Druga brigada je napala na Zlosela, najjaču ustašku bazu u Kupreškom Polju. To selo ima 2.000 stanovnika. Uhvaćen je i petokolonaš — učitelj, organizator ustaša i četnika. To je bio jedini Srbin koji je živeo u tom selu.

Posle podne smo imali partiski sastanak. Vrlo živ. Odjednom ide avion. U šumi nas je preko pedeset! A on gađa šumu. Jedna bomba, druga, treća … petnaesta … Mi se šćućurili… Ide pravo preko nas. Težak bombarder, bivši putnički… Preskoči nas … Ode dalje … Surova je ova naša borba …

SUBOTA, 1 AVGUST 1942

Trideset deveti dan. — Pre godinu dana, u svom najboljem odelu, kao na svadbu, s elegantnim kožnim koferčetom, sa svojom legitimacijom —pođoh s Čukarice u kupeu druge klase u kome su bili i nemački oficiri — u partizane. Pratila me Olga. Srećno smo stigli.

Otada se više nismo videli. A sada sam ispod Cincara, na granici Bosne i Dalmacije!

Da mi je neko to rekao pre godinu dana, ne bih mu verovao. Slušao sam radio London — kapetana Siril Folsa iz »Tajmsa«. Vrlo pesimistički govori o Crvenoj armiji. Gadovi su ti engleski konzervativci. Pobedićemo ove godine uprkos svega. Razgovaram sa Mahinom.

On vrlo realno gleda na situaciju. Nemci su zaustavljeni kod Voronježa i na centru. Još idu nešto prema jugu. Ali, to je udarac u prazno. Tu nisu osnovne ruske komunikacije. A na liniji Smolensk — Brijansk stoje glavne ruske snage spremne za ofanzivu. 0 tome je Mahin napisao odličan članak za »Pregled«.

Đido je dao uvodnik o drugom frontu.

Celu noć je grmelo iz dva pravca. Naši su opet navalili na Zlosela i Kupres. Bili su prodrli u sam grad, ali nisu imali municije, pa su se morali povući. Ipak, ova nam je akcija donela uspeha na drugoj strani.

Ustaše će se morati povući iz Duvna i Šujice. Isto tako, Prva krajiška brigada (1.000 ljudi, 65 puškomitraijeza, 14 bacača) zauzela je Ključ.

To je krupan uspeh. Tu vest su doneli Kosta Nad, komandant Krajine, i Stari Krajiški.

Ofanziva na Kozaru je završena. Pavelić je izdao posebna izdanja listova da javi pad Kozare. Ali naši odredi su opet na svojoj planini, iako su ih napadale tolike snage — Nemci, Mađari i tri ustaška »gorska zdruga«, izvežbana u Nemačkoj. Fašisti su mislili da će im ova »šetnja« kroz Krajinu poslužiti kao manevar na putu za Istočni front. Skupo su je platili:

5.000 izbačenih iz stroja. Mi smo imali 400 mrtvih boraca.

Herojski se Kozara borila. To je jedna od najvećih epopeja u našem ratu. Zaista je tu bio čitav narod ujedinjen. Fašisti su pretražili svaki grm. Naši su se peli na bukve i vezivali. Neki su se sakrivali u rupe, pa gore nabacivali grane i lišće. Kad su Nemci i ustaše prošli, naši su ih onda s leđa napali.

Propala nam je bolnica — 400 drugova. Bolničarke, koje su se dobrovoljno javile da ostanu kraj ranjenika, odvedene su u javne kuće u Prijedor!

Stigao je i operativni oficir iz Glavnog štaba za Hrvatsku, mlad, do juče običan seljak, koji ni vojsku nije služio. Završio je našu oficirsku školu u Lapcu. Već je šesta klasa odatle izišla — preko 350 drugova.

Hrvati se dobro bore. Povratili su Vojnić i opet su pred Karlovcem. Slovenci su se danas javili. Fašisti otpočeli veliku ofanzivu. Sve pale pred sobom. Hoće glađu da nas unište. Imali su znatne gubitke. Mi skoro ništa. Najveći deo slobodne teritorije naše snage su zadržale.

Nećemo dati fašistima nigde da koncentrišu snage. Plamen oslobodilačkog rata mora da i dalje bukti po čitavoj Jugoslaviji.

Opet nas je avion posetio. Moderan dvomotorac. Spustio jedno desetak bombi u šumu gde su bolnice. Dva mrtva i četiri ranjena druga!

Zoran i ja otišli smo u štab »Zirojevića«, »skrovište« broj 2, da spremimo »Pregled«.

Pretrpano. Leže teški ranjenici. Čitavu noć jauču. I onaj iz Prve brigade, kome je trbuh povređen, i ona drugarica kojoj su oči rastrgane. Kucam, kucam čitavu noć. Drugovi Dalmatinci spavaju i po podu…

»Dežurni, vode!« — stenje drug kome je danas fašistička bomba stomak probila. Kucam, kucam. Zora je tu. Milentije takođe leži u mraku. Sada mu je bolje. Pita me šta ima novo na frontovima. Ranjenike odnose … Onaj s ranom na trbuhu izdahnu…

»Pregled« je bio gotov posle rada od 16 sati. Radili smo ga na stolu, na travi, u šumi… Napismo se mleka od zloselskih ovaca i stigosmo opet u našu šumu.

NEDELJA, 2 AVGUST

Četrdeseti dan. — Sedeli su kraj vatre Stari, Milutin, Đido i Stari krajiški.

Plamen se visoko diže. Lepo je veče u šumi. Prilično i raspoloženje. Francetićeva bojna se povukla. To je posledica udara Druge brigade kod Kupresa. Naši su ušli u Duvno. Izvanrednu akciju izveo je Beogradski bataljon. Zaplenio je 10.000 metaka, 260.000 kuna, ubijeno je oko 20 ustaša.

PONEDEUAK, 3 AVGUST

Četrdeset prvi dan. — Mi skupljamo snage. Spremamo se za kontra – -ofanzivu. Moramo po svaku cenu zauzeti Livno, a posle Kupres. Arso izveštava da će napad na Livno biti izvršen između 4 i 5 avgusta. Stari mi je dozvolio da pođem tamo.

Večeras radio Beograd javlja: u Srbiji vri. Narod ne da žito;

Svrljiške Planine opkoljene, pune partizana. Gospodine Nediću, niste uništili »crvenu aždaju«. Moramo ovaj Beograd redovno slušati. S Istočnog fronta dobre vesti. Nemci zaustavljeni i kod Rostova. Naši sada navaljuju. »Slobodna Jugoslavija« posle demantuje o Dražinim »uspesima«. Sada javlja da će drugi front biti otvoren u najskorije vreme.

UTORAK, 4 AVGUST

Četrdeset drugi dan. — Žurim se da svršim vesti i krenem za Švabino Polje s one strane Cincara, gde se nalazi Arso. Pošao sam oko jedan sat. Vodi me kurir Sandžaklija prvo kroz šumu, pa onda uz Cincar (2.009 metara). Kad izbismo na greben, puče mi pred očima visoravan iznad Livna, sve golo, a dole grad i Livanjsko Polje. Iznad grada šuma Bašajkovac, kao malo dlaka na repu Švabino Polje — razrušena stočna stanica. Sandžaklije se po običaju razbaškarile. Baš ih briga avion.

Prilična nervoza. Jakić mi objašnjava da mu je iz Bjelopoljskog bataljona otišlo kući 60 ljudi
zajedno s komandantom. Tuga za kućom. To je oneraspoložilo čitavu brigadu. Kod Maiovana poginuo komandir čete, omladinac, 19 godina.

Arso je strahovito nervozan i još više unosi klonulost među Sandžaklije.

Vređa ih, skače s jednog predmeta na drugi. Te hoće, te neće da napadne.

Dolazi komandant glamočkih snaga, brkonja Bojić. Veli da njegove snage ne mogu da napadnu noćas. Razvučene su čitavih 15 kilometara, a osim toga nisu bogzna šta. Jedan bataljon je skoro formiran. Ima u njemu i četnika. Raspolaže s dve udarne čete, ali one su na najdaljem sektoru. Do Livna ne mogu nikako stići u toku ove noći.

Na kraju se Arso ipak odlučuje za napad ove noći, a Glamočani neka čiste okolna sela koliko mogu.

Utom stiže pismo od Prve brigade. Donosim ga u celini:

»Drugu Arsi,

1) Primili smo Vaše pismo od 14.00.
2) Apsolutno smo protiv odlaganja — svi mi iz štaba.
3) Ne razumem da si sada mogao da poljuljaš, zamutiš celu stvar. Bar da si odlučno rekao »ne«, a ne da celu stvar ostavljaš u zavisnosti od toga kada će i da li će stići kurir, kao i od toga da li je neko selo zauzeto ili ne.

To je najgore što se moglo desiti: da stvar ostane u vazduhu. To je trebalo predvideti. Očevidno je da ti moj odgovor ne može stići na vreme, a tvoj nikako.

Mi smo svi odlučno za napad.

4) Prilažemo jedan izveštaj — koji nije naročito uzbudljiv. 4. VIII. 14.10 Za štab I Brigade,
Koča, Fića, Stanko.
5) Ubeđeni smo da će Stari biti vrlo ljut.
6) Smatramo da je potpuno dovoljno 7 bataljona, pogotovu kada je prilaz ka Bašajkovcu nepristupačan.

K.«

Španac Lekić je dodao:

»Samo odlučno i bez zebnje. Ošinućemo ih, krucifiks, da će se čuditi.«

Prema planu napad bi trebalo ovako izvesti:

Sa severoistočne strane, gde se visoravan ispod Cincara oštro lomi u Livanjsko Polje, napada Treća brigada. Peti bataljon bi imao da očisti Bašajkovac i zauzme Vejs Kulu i Jefrem Kulu, a zatim po mogućnosti da se spusti u grad. Četvrti bataljon bi likvidirao Forić Zostinje, a jednom četom bi držao zasedu na drumu. Prvi bataljon bi napao barake, četiri kasarne i prodro u grad.

S ostalih strana napada Prva brigada s četiri bataljona. Prvi bataljon — Lovćenski — spušta se sa grebena kod Klanac Kule, jednom četom osvaja Hatlagića Tabiju, drugom drži greben, a trećom ide u grad.

Drumom od Duvna ide Treći kragujevački bataljon. On pred sobom ima dva jaka objekta: manastir Goricu s dva visoka tornja s desne strane druma, i fabriku cementa s leve strane druma.

Drugi crnogorski bataljon udara čistinom od manastira pa do stočne stanice. Ispred sebe ima masu bunkera.

Četvrti, Kraljevački bataljon, juriša na stočnu stanicu i hvata vezu s Trećom brigadom i Prvim bataljonom kod kasarni.

Polazak je u 8 uveče, tako da napad treba da počne na sam grad u 10 noću.

O snazi neprijatelja imamo dosta podataka: ima ih blizu hiljadu!

Drugovi Livnjani su tu. Nestrpljivi. Oslobađaju rođeni grad. Dolazi i jedan mali dečak, Dušan Pažin, i veli:

— Ja sam pre dva sata izišao iz grada! Ništa se ne nadaju. Cuo sam kako je Tuco policaj, rekao:

»Ne valja, ne valja, Srbi i Crnogorci se bore prsa u prsa, a mi nismo za borbu iz bliza! Beže ustaše! Boje se!

Trgovac Đogić je avionom pobegao. S njim je otišao i župnik.«

Mrak se već spustio. Peta sandžačka peva. S njim sam bio i na Bradini. Polako se spremamo za polazak. Bataljoni odlaze. Noć je mračna.

Idemo preko vrtača. Posle više od dva časa dođosmo na prvu kotu iznad Bašajkovca. čekamo, ležerno. 22.30 — ništa.

Odjednom dve bombe, pa pucnji! Počelo. Idemo još napred. Zuje meci… Samo se iz grada
nešto ne čuje dobro borba. Počinje neprijateljski bacač. Brza paljba — kod jedanaestog hitca prestadoh da brojim. Meci preleću. Izveštaja još nema. Iziđe mesec i obasja Cincar i pašnjake iza nas. A dole iza kose — bije se bitka.

SREDA, 5 AVGUST

Četrdeset treći dan. — Već se razdanilo. Nikakav izveštaj nam nije stigao. Skoro je šest.

Pre toga pronesoše jednog ranjenog Sandžakliju.

Arso i Volođa su otišli na levo krilo. I Jakić je sišao. Mirko Čuković i ja idemo ka Vejs Kuli. Dolazimo do izvora. Tu srećemo jednu sandžačku patrolu. Zaklonjena je iza zida. Meci frcaju.

— Bašajkovac je zauzet, — veli jedan drug.

Spuštamo se kroz šumu. U njoj se još puca. To naši čiste teren. Italijani su osakatili ovu lepu borovu šumu. Na jedno 200 metara ispred Vejs Kule sve je posečeno. Ispred utvrđenja nemački sistem žica, jedno deset metara dubok. Jedva pređosmo na jednom kraju. Peti bataljon je ovo utvrđenje osvojio pre izvesnog vremena. Zarobio je 12 domobrana s puškomi trai jezom. Bataljon nije imao dobre vodiče. Vejs Kula je uglavnom lako zauzeta.

Domobrani pucali, čak su i bombe bacali, ali kad su naši grunuli — predali su se. Razgovaram sa zarobljenim domobranima. Gladni su, ali veseli, jer znaju da ćemo ih pustiti. Naši stoje pored zida i pucaju u grad niz liticu. Stena se diže skoro vertikalno.

Sandžaklije vele da su naši u gradu. Pao je i manastir Gorica. Ostalo je svega još nekoliko gnezda otpora. Na jednoj zgradi pored reke, opkoljenoj velikim parkom, vije se hitlerovska zastava. Tu su se zatvorili Nemci. To je vila doktora Mitrovića. Dole, pored centrale, vidim ustaše kako ulaze u kuću i izlaze iz nje u civilnom odelu. Sandžaklije ih gađaju. Ustaše odgovaraju s više strana. Ovi naši momci uopšte neće da se čuvaju. Opominjem ih da uzmu zaklon.

Eno, kraj mene pade mladi Filipović. Bio se isprsio na vrh bedema. Probio mu metak
obe butine. Nailazi avion, moderan. Kruži, kruži, jer još ne -zna šta je s gradom. Sedamo u žbun. Tu nailazim na jedan primerak novina od 1 avgusta. Gledam Vejs Kulu i setih se odjednom pesme o Starini Novaku. On je mučen u jednoj od ovih kula.

Prebacujem se na levo krilo kod Lovćenaca. Jedna njihova četa još drži greben. Žestoko ih je tukao neprijateljski bacač. Skoro na svakih deset metara rupa. Jedna mina se zabila u kamen između komandanta i politkoma i nije eksplodirala. Dole stoji Tabija, najjače utvrđenje.

Pored silnog izvora — prva živa voda posle Pidriša — dođoh do Tabije. Pravo je čudo kako su naši osvojili ovu tvrđavu. Ispod nje se nalazi bunker iz koga je tukao bacač. Naši razgledaju zarobljeni češki bacač od 80 mm i nekoliko sanduka municije. Tu je zarobljeno oko 40 domobrana i dva oficira. Naši učvršćuju postolje za bacač i spremaju se da tuku objekte u gradu. Samo još ne znaju šta da biju: da li Nemce u vili Mitrovića, kasarne, školu i župski dom, žandarmeriju, stočnu stanicu ili džamiju.

Borba se u gradu još vodi. Kraj Mitrovićeve kuće neka eksplozija, kao da se dinamitom nešto diže u vazduh. Iz grada ključa.

Zuje meci. Iznad same glave kurira Dragana prozuja metak. Dole Kraljevčani vrše juriš na stočnu stanicu. Tamo se utiša. Znači naša je!

Artilerci su nestrpljivi. Još nikako ne stiže izveštaj u kojim su objektima ustaše. Tu je i Arso.

Polazimo u grad gde je štab Prve brigade.

Iskače Arso prvi, za njim Dragan, pa ja. Sjurismo se niz jarugu preko nekih zidova, pa na drum. Kraj živice leži jedan partizan pokriven čaršavom — mrtav. Malo dalje jedan seljak, ustaški milicionar, zabio glavu u potok kao da pije vodu izmešanu s krvlju. U jednom dvorištu, u hladu, iza zida, sede Koča, Fića i Stanko. Blistaju. Pretstavljaju mi jednog bubuljičavog, buljavog čoveka u civilnom odelu:

— Ovo je bojnik Križanec, komandant odbrane Livna.

Ispih čašu maline i rukovah se s majorom. Posle mi Koča tiho reče da je major među prvima zarobljen, u ponoć. I odmah se presvukao.

Već je 11 sati. Stanko mi govori kako se bitka razvijala:

Drugi bataljon je napravio herojski podvig. Po brisanom prostoru, tučen s manastira, iz stočne stanice, iz bunkera, provukao se bez gubitaka i ušao u sam grad u 12.05. Zašao je za leđa ustašama u bunkeru.

— Stoj! Ne pucaj, ovde su ustaše! — viču ustaše.
— I ovde su ustaše! — odgovaraju naši i odmah zatim otvaraju brzu paljbu.

Tu na drumu su zarobili majora Križaneca i komandanta policije u Glamoču, koji su obilazili položaje. Kada je Drugi bataljon ušao u grad, lepo se rasporedio po svim strategiskim mestima uz pomoć majora Križaneca, koji im je kazao gde se šta nalazi. Crnogorci su rešili da tu ostanu i preko dana. Drugi bataljon veli da ih je mnogo obradovalo kad su odozgo s Tabi je čuli gromki glas Pera Četkovića, komandanta Lovćenaca:

»Naprijed sokolovi!« Lovćenci su imali dosta muke s Tabijom, ali su se probili pored nje — jedna četa — i tako ušli u grad. Posle je pala i sama Tabija.

Kragujevčani su sve do jutra stajali pred manastirom i fabrikom cementa. Na tornju je bio mitraljez i sipao. Manastir je branilo nešto domobrana i milicionara. Utvrdili su zvonik i postavili džakove s peskom po prozorima. Ovde se junački pokazao Voja Niketić, intendant
Trećeg bataljona. On je puškom posred čela pogodio oficira kraj mitraljeza. Nastala je zabuna, naši su izvršili juriš i osvojili ove dve važne tačke. Kraljevčani su takođe junački obavili svoj posao. Išli su brisanim prostorom i izgledalo je — da niko živ neće ostati. Vrlo vešto su zauzeli stanicu. Prvi sandžački bataljon vodio je žestoku borbu oko kasarni i utvrđenih kuća. Tu je poginuo komandant Moša — Momir Pucarević, potporučnik jugoslovenske vojske. Noćas pred polazak na položaj šalili smo se poslednji put.

Dok Stanko razlaže situaciju, dum – dumi se rasprskavaju o krov kuće. Bacači šaraju po gradu. U daljini, na Dinari, kod Prologa, teška italijanska artilerija, avioni, bacači… Grmi.

Odjednom jaka eksplozija na drugom kraju.

— To naši dižu most prema Duvnu! — veli Koča.
— Da nas tenkovi ne iznenade! — dodajem ja.

Iz vile Mitrovića Nemci bezobzirno biju. Ni kasarne se ne daju.

Naši ih zovu na predaju, a oni vele:

— Pošaljite nam satnika, pa ćemo se predati!

Bombe treskaju. To naši pokušavaju da zauzmu hitlerovsko gnezdo. Dolazi još jedan drug ranjen. Donose i neki krvavi revolver. Iz njega je jedan naš ubijen s tri metka iz neke kuće. Ubica — neki potporučnik, brzo je posle poginuo, pa mu je krv poprskala revolver.

Avion zuji. U njemu je onaj trgovac – pilot koji nam je toliko zla naneo. Treba da se spusti. U zasedi na aerodromu čeka ga čitav bataljon. Major Križanec nam je rekao kakve znake da postavimo. Avion kruži, nisko se spušta, njuši. Mi smo bez daha! Opet ćemo imati svoju
avijaciju jer su propala ona dva krajiška koja smo zaplenili u Prijedoru, maja meseca. Jedan oboren nad Banjom Lukom, drugi »štuka« otkrila.

Ali, trgovac primetio nešto sumnjivo pa umakao. Po svoj prilici opazio je da nema šatora kod Vejs Kule i Tabije.

Razgovaram s majorom. Daje mi tačan raspored svojih trupa. U gradu bile tri satnije domobrana, satnija ustaša i jedno 200 milicionara — sve u svemu preko 700 ljudi. Major veli da su u Livno, prilikom poslednje Francetićeve ofanzive, stigla dva tenka, a i sam Francetić s izvanrednim opunomoćenikom Pavelića, pukovnikom Šimićem. Nisu se dugo zadržali. Odjurili su do Prologa i vratili se natrag. S njima je bio i jedan dečak od 13 godina — dželat. On je strahovito izmrcvario dva naša druga koji su tih dana zarobljeni.

Koča mi daje pismo koje je Križanec uputio 29 jula pukovniku Šimiću. Evo nekoliko zanimljivih odlomaka iz njega:

»…jedan zrakoplov je bombardirao Borovu Glavu (1290) kao i naše djelove u podilaženju. Žrtava nije bilo…«

… »Pučanstvo Livna većim djelom partizanski nastrojeno i mnogo je inteligencije Livljana kod partizana, gdje kao domaćini dobro služe za vođe i špijunažu, dok oni koji su ostali u gradu jedva čekaju dolazak partizana.«

Skoro će dva sata. Situacija bez promene. Nemci, ustaše u kasarnama a i pojedinačno, još daju otpor. Misli se da Nemci imaju oko 30 ljudi. Idemo na ručak u samostan — kilometar i po po drumu…

Sećam se mora — Dalmacije. Kuće kamene, niski krovovi, belina, sunce. Zaista smo blizu mora… Samo zuje meci. Niko se ne osvrće. Kod porušenog mosta — dva partizana zapeli pa vuku svinju za uši, a ona ni makac — skoro joj je sto kila.

— Sagnite se drugovi, šišaju ovim drumom! — veli Koča partizanima.

Samostan Gorica je divna gotska građevina. Koča me zove da razgledam zgradu. Otvaramo prvu sobu. U njoj leži ljudina u krvi. Žuto lice. Glava uvijena zavojem. To je onaj oficir sa tornja. Mrtav. Idemo na gomji sprat. Hodnik kao u kasarni. Po sobama masa praznih čaura.

Kod jednog prozora izbrojao sam preko stotinu. Prodrta vreća s cementom. U drugom kraju fratri. Jedan beo kao Balugdžić sedi na stolici i ne miče se, kao da ga se ovo ništa ne tiče.

Koča započinje razgovor s jednim seoskim popom, koji je slučajno došao u grad — na toliko
malom fijakeru da je čudo kako je široka fratarska zadnjica mogla da prođe kroz vrata — i ostao na dan borbe.

Ovog franjevca Koča (dominikanski đak) kuva. Nije ni čudo. Franjevci su najsiromašniji red, a dominikanci aristokratija.

— Recite vi meni zašto vi skrnavite crkvu. Zašto radite protiv onoga što treba da vam je sveto!

Mitraljez pa na toranj!

I Koča sve to lepo i učtivo. A pop širi ruke i ne zna šta da odgovori.

Bacači udaraju sve češće. Dolazi Španac i kaže da je vrlo teško zauzeti utvrđenu kuću. Čim glavu pomoliš, Nemci pucaju. Ranjeno je još nekoliko drugova. Nemci su počeli da bacaju zapaljive bombe u siromašni deo grada. Zapaljeno je više kuća.Nemci su presekli i vodovod pa se vatra ne može gasiti. Razgovaramo kako da uništimo Nemce.

Predlažem da se nađe šmrk i zgrada polije benzinom, pa da se posle zapali. Komandant Lovćenskog, Pera Četković — po uzoru vojnika iz Tolstojevih »Kozaka« — predlaže da se uzme stog sena i gura ispred vojnika. Odlaze patrole da nađu šmrk.

Tri sata. Dolazi kurir. Kasarne se predale. Dosad se broj zarobljenika popeo na tri stotine. Pera Popivoda, bivši intendant, junački se pokazao. Uleteo sam u kasarnu i pozvao domobrane da se predaju. Ovi Lovćenci su div-junaci.

Već se mrak spušta. Sedamo za ručak. Koča na gvardijanovo mesto. Gori kandilo. Ne gasimo ga. Ispijamo i po čašu prošeka. Lepo su živeli fratri. Masna im je svinjetina. Samo gvardijana nigde nema. Sakrio se.

On je glavni krivac. On je tražio da se manastir utvrđuje.

Hirurška ekipa stigla i hitno se sprema za rad. Operacije. Ranjenici — i naši i domobranski — leže po ćelijama fratara. To su lepo nameštene sobe. U dvorištu vri. Tu je preko trista zarobljenika. Mrak je sasvim pao. Nemci biju i dalje uporno. Naši se spremaju za konačni
juriš. Danas je poginulo pet drugova. Naše brigade će svaku stopu Jugoslavije zaliti svojom krvlju.

ČETVRTAK, 6 AVGUST

Četrdeset četvrti dan. — Noć smo proveli u župnikovom dvoru. Ovaj petokolonaš je uoči našeg napada seo u avion i pobegao. Nađen je u njegovoj kancelariji spisak partizana i naših simpatizera. Pored jednog imena stoji:

»Ima majku i dve sestre. Motriti ih.«

Imovina župnikova je konfiskovana. Uzeo sam mu dve mantije i od njih dao da mi se naprave pantalone i kaput. One fočanske sasvim progledale. U ovoj lepoj građevini vrlo je živo. Stigli su i drugovi iz Petog krajiškog odreda. Njihova dva bataljona hitno se povlače na sever, jer se četnici koncentrišu oko Grahova pa mogu da navale na Glamoč. Ležerno u 3 izjutra.

I noćas su naši napadali. Bombaši su izvršili juriš, dolazili vrlo blizu vile, bacili su dve bombe unutra. Osam bombi se odbilo. Poginulo je još nekoliko drugova. Prosto ne zna čovek šta da radi. Javljaju nam da stiže top iz Glamoča. To nam je velika nada.

Našao sam se sa Volođom i Jakićem. Dobili su potvrdu vesti o smrti Momira Pucarevića. Plaču. Još se jedan neprijatan događaj desio juče pre podne. Prvi sandžački prešao Bistricu i sukobio se s Kraljevčanima.

Nisu u prvi mah poznali jedni druge. Izgleda da je tu poginulo nekoliko drugova. Kraljevčani su čak juriš izvršili i zarobili dvojicu iz Prvog sandžačkog.

Dolazak jednog šofera iz vile Mitrovića uneo nam je novu glavobolju. Njega su Nemci poslali do hotela Čavre Ivića da uzme mleka za ranjenike, a on im se nije više vratio. Evo šta nam je ispričao:

— U zgradi se nalazi 120 ustaša i desetak Nemaca. Glavni komandant je direktor rudnika, major Jorgo, a od ustaša natporučnik Vodopija. Hrane imaju dosta: 300 kilograma pasulja, konzervi. Vodu vade iz reke i potoka. Neće se predati! Ako budu morali da izginu, zapaliće
3.500 kilograma dinamita. Sve je spremno!… — zadihano govori mladić.

— Tri hiljade pet stotina kilograma dinamita! — češka se Španac po glavi. — Taman pola varoši da odleti uvis!

— Bacač im ništa ne može, jer su stavili džakove s peskom na krov.

Noćas su dve bombe ubačene. Dvojicu su ubile, a deset ranile… Oni se nadaju pomoći. Veruju u Francetića. Juče su uzeli četiri pak – papira i napisali crnim imalinom: »pomoć« — tako da pilot može da pročita.

Jorgo je ljut na domobrane i ustaše. Veli:

»Sramota, za dva sata pade Livno«.

Vezu održavaju pomoću žena. Juče je dolazila seljanka Kavurka do svog muža. Dobijali su i hranu iz hotela »Điđi«. Mene su poslali po mleko za ranjenike… Gore u vrhu bašte nalazi se 50 bačvi benzina i gasa. Najviše se boje da to ne dignete u vazduh, jer bi se od toga kuća
zapalila…

Utom stiže Marko s intendantima. Brzo se piše pismo na nemačkom majoru Jorgu da se preda, a Koča izdaje naređenje da se ulice dobro posednu, da se naprave barikade, jer u slučaju probijanja neprijatelja može svašta biti.

Pred podne top stiže iz Glamoča.

Samo je pitanje da li da tuče vilu?
Šta će biti ako Nemci zapale dinamit?

Čitav grad odleteo bi u vazduh.

Pitamo stručnjake. Veljko veli da bi svega desetak okolnih kuća odletelo, a na ostalim bi se porazbijali prozori.

Ceo dan zuje meci. Posle ručka otpočeše bacači. To Nemci biju.

Pođoh u varoš da pregledam štampariju. Ponovo će »Borba« izlaziti.

Idem da šijem pantalone od mantije odbeglog župnika. Napolju nose ranjenog druga u ćebetu. Drugi teško korača. Parče ga udarilo u slepoočnicu. Bacač je pao usred naše grupe kod škole — jedanaest ih ranio.

Jedan krojač sav prebledeo. Ne može da radi. Sve mu ruke drhte:

—- Krv! Ranili čoveka! Strašno! …

A dva partizana iz Drugog crnogorskog, koji su dosad po sto bitki vodili, čude se ovom čoveku, koji je manje-više nastavio onaj mirnodopski život od pre 6 aprila:

— Ranili, pa ranili… Zato je čovek da gine. Bolje od zrna nego u krevetu od pretovarenog trbuha.

Stigao je i Đido. Utom dovedoše gvardijana s tavana. Tamo se krio. Zanimljivo je suočenje gvardijana i jednog oficira koji je zarobljen u manastiru. Oficir uteruje u laž gvardijana i veli da je on tražio da se manastir utvrđuje. Gvardijan ćuti. Drug Marko kaže gvardijanu neka
ide u svoju ćeliju.

Đido posle pravi viceve s onim seoskim popom:

— Recite mi, velečasni, kako ste se tako ugojili, šta ste jeli jer bih i ja hteo da se ugojim?

A pop se zbunio:

— Obična jela.

★

Zarobljeno je dosta ustaša. Među njima je neki učitelj Kajić, oficir, komandant Glamoča. Dva ga čoveka terete da je vršio pokolje po Hercegovini. A on veli da uopšte tamo nije bio.

U toj grupi je i neki mesar, Murgo Hasan, plav, otupeo momak.

— Koliko si Srba bacio u jamu?
— Svega dva!
— A što?
— Silom! Naterali me drugi!

Večeras je otpočeo da radi Vojni sud od tri člana. Saslušava pohvatane ustaše. Presude se odmah izvršavaju. Sutra će biti izrečena presuda Kajiću i Hasanu Murgi.

Kreće prva grupa. Idem i ja za njima. Izlaze mi pred oči naši drugovi. Šta se radi u Beogradu: ljotićevci uprežu naše drugove u fijaker i pod bičem teraju, u Banjičkom logoru u Beogradu 180 ljudi u sobi umiru od gladi… Tamo je bila Olga… Vetar ruši po samostanskom voćnjaku … Ali, kakva razlika.

Kod nas je izvršenje smrtne kazne samo tehničko pitanje… Ovi zlikovci — ustaše poklali su na hiljade ljudi, mučili ih na zverski način, a ovde kod nas nijedan nije dirnut… Mi
smo ljudi, ali neprijatelja mrzimo, mrzimo i istrebljujemo.

Šest ljudi ide po mraku; za njima Lovćenci sa puškama na gotovs.

Gazimo po rupama, mrak je pa mi se čini kao da smo u barci i kao
da nas talasi udaraju.

Dole u jaruzi sevaju puške i pri svetlosti gomila se ruši. Jauci. Lovćenci nisu vični streljanju. Oni u borbama uništavaju neprijatelja. Opet svakom metak u glavu. Opet jauci. Posle trećeg plotuna zaćutaše.

Vraćam se s Veljkom. Dum – dum meci lete. Nemački bacač se još po koji put prolomi… Ponoć je prošla … Iza brega, u jaruzi, pucanj revolvera. Sigurno se opet čuo jauk.

Veljko misli o svojoj drugarici koju je Draža streljao na Ravnoj Gori… Ja mislim o Vitasu, Đuri, mislim o Olgi… Mrtvi umorni ležerno na prašnjavi pod gvardijanove kancelarije.

Ujutro u 3.30 napad na tvrđavu topom… Probijen je zid, nanišanjeno, samo se čeka zora… Tako nas san savlada.

PETAK, 7 AVGUST

Četrdeset peti dati. — Top nas nije probudio, a ni eksplozija 3.500 kilograma dinamita. Tek oko sedam sati saznajemo šta je. Ispaljeno je pet metaka; svega je jedan probio unutra, ali Nemci osuli žestoku paljbu tako da su nam bacačem ranili tri topdžije. šta sada da radimo? Ne ostaje ništa drugo, nego da kopamo tunel. Pioniri vele da je za to potrebno najmanje dva dana.

Oko osam dojuri Mijalko Todorović:

— Nemci! — i zgrabi mašingever, ali se smeje.

Posle desetak minuta uvedoše pet ustaša, sve mladići. Ni jednom više od 20 godina. Jedan krvav po čelu. Udario ga naš stražar kad je pokušao da odreši ruke i beži. Drugi je pre njega umakao čitavih 200 metara, ali je Đido bio tu, uzeo pušku od jednog partizana, mirno je naslonio na ogradu i od prvog metka ustaša je ležao u paprati. Bio je mrtav.

Pitam onih pet ustaša:
— Je li vam top štete napravio?
— Ubio je u jednoj sobi 20 ljudi!

Za to vreme tvrđava se bila predala. Na naše iznenađenje u njoj nije bilo ni 30, ni 120 već 200 ustaša i Nemaca. Oko 9 izjutra oni su poslali pregovarača i istakli belu zastavu. Mi smo ostali pri jučerašnjim uslovima. Posle je počela da izlazi grupa po grupa. Major Anton Jorgo, debeli Bečlija, inače bivši vlasnik hotela u Podgori, u Dalmaciji, stari je austriski oficir i član Socijaldemokratske stranke do 1933, a zatim kandidat Hitlerove partije. Ima nečeg riterskog u sebi… Pozvao je Koču unutra na časnu reč. Koča je ušao i pitao ga da ne digne dinamit u vazduh.

— Zajedno bismo odleteli u vazduh … Uostalom dao sam reč…

Koča je uz svetlost električne lampe obišao tu tvrđavu. Zaista jezivo izgleda. Dinamita nije bilo 3.500 kilograma, već 6.000! Sve je bilo spremno da se digne u vazduh. Bivši major »K. und K.« ovako govori:

— Ja se nikad ne bih predao da nije bilo ovih kukavica ustaša, koji su me za rukav vukli. Molim da mi se dozvoli da mog druga sahranim s vojnim svečanostima. (Od granata je poginulo 20 lica, među njima i jedan Nemac) … Top nam je mnogo štete naneo… Satisfakcija mi je što sam se predao hrabrim borcima …

Svi zarobljenici su krenuli kroz varoš s rukama uvis. Prvo su išli domobrani, a za njima ustaše i civili. Na kraju Nemci. Ustašku kolonu je vodio natporučnik Vodopija, visok čovek. Bio je, na žalost, radnik, pa su ga frankovci u Belgiji zatrovali. Još od 1933 je zakleti ustaša, španac veli da je u Belgiji napadao na prodavce naših novina. Posle 6 aprila počeo je da čini čuda. Priča se da je ubio preko 500 Srba. Inače je bio »na školama« u Italiji.

— A ti si Vodopija?
— Nisam ja taj. Ima nas četiri. Ja sam Jakov Jozin, nisam ja Ante!

Za njim ide jedna devojka, crna, visoka. To je logornica u Livnu, inače živela u Sremskoj Mitrovici. Pitam je za Žocu Mesarovića:

— Njega nema, a stari mu je živ.

Onaj debeli Nemac neće da drži ruke uvis. Seda na zemlju pored velikog kožnog kofera i bele pudlice. Kraljevčanin viče na njega, ali ga ne dira. Neka mršava Švabica, izgleda da je žena majora Jorga, sela je pored njega i vrišti:

— Hans! Hans!

Pun hodnik ustaša s rukama uvis, i partizana s puškama na gotovs.

Nastavak na:

Ratni dnevnik I/XII – KRAJINA, KRVAVA HALJINA II – Vladimir Dedijer – DNEVNIK 1941-1944